Samo opušteno -6.2.2014.

1795537_437088873089307_1681104717_n

Komedije zabune su super stvar: svastikin but, kljukana monarhija, niko ne zna šta se dešava, a svi nešto traže. Jure po sceni, ili preko ekrana, vrište, plaču, sapliću se, padaju, pa još ako je akciona komedija… Nema bolje zabave. Poneki se i povrede tokom nekih snimanja scena, ali publika je zadovoljna, nasmejana, čila i vedra.

Neki vole špilmane, neki pozorišta na otvorenom, neki vole performanse sa tendencijama, ima i onih kojima se sviđa artistički pristup, ‘cirque de soleil’ recimo, ali pošto je zabava stvar ukusa, onda o tome ne treba raspravljati. Naročito se vole one predstave (bilo koje vrste) koje su besplatne.

Srbija ima zastavu i tako i treba. Kakva bi to država bila da nema zastavu? Srbija ima i prestolonaslednika, ima i dvor u kome živi kraljevska porodica, ima i monarhistički grb na zastavi, ali je republika. Zabuna? Nije smešno, ali eto čisto malo da se začini za početak.

Srbija želi da uđe u Evropsku uniju, ali se računa na 2020. godinu. ‘Znači’ ima vremena.

Srbija ima kablovsku televiziju koja se plaća, ali ima i TV pretplatu koja se takođe plaća, ali preko računa za struju.

Srbija ima i struju, ali se cena ne zna baš tačno, ali zato građani imaju pravo žalbe, ako im nešto nije jasno. Srbija ima i privredu u kojoj se ne zna koliko ljudi radi, ali ima i državnu administraciju u kojoj se povećava broj radnika mesečno za hiljaduiosamsto ljudi.

Srbija ima i toliko različitih policija da im se ne zna ni broj, ima i vladu i ministre kojima ne treba podrška te iste vlade. Srbija ima i preko dvadesethiljada sindikata, Srbija ima i bolnice bez lekova, a ima i lekova bez bolnice. A ima i putujući cirkus.

Narodna zabava, ali ne one vrste gde se oblače odela za svečane prilike, pa da čovek mora da se umije, obrije, očešlja i da plati ulaz. Ma jok, ništa od toga ne treba. Dovoljno je da se pojavite na zakazanom mestu u zakazano vreme i dobijete i majice i bedževe i kačkete i zastave, da sa njima lepo mašete. Obezbeđen je i besplatni prevoz i sendviči i kafa i čaj. ‘Znači’ sve.

Ako bude hladno pribijete se malo uz onog do sebe (naročito ako je neka zgodna ili zgodan), tapšete vredno i urliknete po koji put. Šta god klovn na bini da kaže, treba da se vikne, valja se.

Uostalom, ućarili ste majicu, kačket, bedž, a poneko i zastavu, pojeli ste sendvič i popili čaj. Pritom ste uživo videli ljude koji se inače ne viđaju baš često, a ako Vam se taj neko sviđa baš jako, progurate se do njega, pa ga zagrlite, poljubite, rukujete se sa njim… Malo je to doduše teže da se izvede sa ženskim klovnovima, ali nikad se ne zna, možda Vam se posreći. A ko ne rizikuje, taj i ne dobija, stara je to mudrost.

Ako Vas mrzi da sve to radite, nema veze. Cirkus se snima, pa pajaci pričaju viceve i u TV emisijama. Možete da se zabavljate i iz meke fotelje, i da grickate nokte ako nemate za čips, možete i da pijete i vodu, ako nema za pivo, ali bi svakako trebalo da navijate. Nije bitno za koga, bitno je da se navija. Tako nećete dobiti sve gore nabrojano, ali se niste ni štrapacirali da stojite po ko-zna-kakvom vremenu pored ko-zna-kakvih osoba.

Slobodno možete da zovete konje, slonove, majmune, lavove, papagaje, dinosauruse i klovnove po imenu, jer oni to vole. Blizina publike, naročito bliskost, je poželjna i budite tako ljubazni i ne zamarajte glumce nezgodnim pitanjima. Jer oni to rade zbog Vas, zato da bi Vama bilo bolje. Ako ste ljubitelj zmija, ima i toga. Vreme je da se zabavite o trošku države čiji se rastući broj zaposlenih inače zabavlja o Vašem trošku.

Pa iskoristite i nemojte da se nervirate ni po koju cenu, iako znate da je predsednik države sagradio kuću bespravno, iako znate da Vam deru kožu s leđa, iako ste bolesni, a nemate lekove, iako ste svesni toga da se broj stanovnika godišnje smanjuje za oko sto hiljada ljudi, jer je restrikivna politika prema natalitetu.

Nemojte da se uzbuđujete oko ubistava, silovanja i zlostavljanja koja se dešavaju svakog ubogog dana, nemojte da Vas uzbudi činjenica da većina visokoškolaraca želi da pobegne iz ove zemlje, da se jako mlade devojke prostituišu za deset evra i par farmerica, a naročito nemojte da se zamajavate pitanjima tipa: koga bre vi lažete sve ovo vreme?

Počela je predizborna kampanja. Cirkus se pokrenuo, biće svega i svačega, ionako ste već platili, tako da treba samo da uživate. Ako Vam se neki klovn baš mnogo dopadne možete i da glasate za njega. Sve u svemu, samo opušteno.

Dobro je (4.4.2014.) – dorađena verzija

2049134659_806f493123_z

Sigurno je svakom od vas poznat onaj osećaj kada se čoveku ne mili da nešto odradi, ali nužda pritisla, pa se eto mora. Tako i meni u toku dana ko zna koliko puta u vezi sa svim i svačim proleti milion slika kroz glavu. Same, nezvane, prosto se pojave pred okom mog duha nekakve slike nečeg najgoreg što bi moglo u datom trenutku da se desi. Pa se to nešto najgore ne desi i dobro je. Slagao bih kad bih rekao da nisam nikad razmišljao o poreklu tih ‘worst case scenario’- slika, ali zaključci do kojih sam došao još uvek nisu dopečeni. A neću da prodajem poluistinice kao činjenice, jer nisam od te sorte.
Eto proleće je, mart je prošao. Moglo je da bude i bolje, ali barem niko nije zaratio na nas, tako da je i ovo nekako smirujuće. Jedna avio-kompanija je napola odjebala beogradski aerodrom (koji više nije srpski, već nekako poluarapski), ali dobro je, mogle su i druge kompanije to da odrade, a još nisu. Besmisao dizanja cene za 40% za stanične usluge aviokompaniji čije je glavni adut u tome da su im karte jeftine sigurno može nekako da se objasni briselskim dogovorima, Beogradom na vodi i slanjem ljudi u zatvor zbog psovanja po internetu.
Eto, prošao mart i stigao je april. Prošao je i prvi april i niko mi nije javio ništa što bi me nasmrt prepalo, pa da tog aber-dilbera posle gledam kako mi se kezi u lice i viče ‘aprililili’ i dobro je. Nemam ‘plavu agavu’, za koju se greškom misli da je kaktus, a ono nije. Kako bilo da bilo, ja Agavu nemam i ne mogu da nacedim tekilu, ali imam ‘drink-store’ u blizini gde mogu da kupim svakojaka pića i da se zablesavim. A moj kućni kaktus raste ko lud i dobro je.

dsc_0028.jpg

Kažu: „Kad nema kiše, dobar je i grad“ i pošto u svesti svoje naročite nesvesti koja mu dođe izdanak jedne indukovane polusvesti koja se udala za veliku svest jedne bogate nadsvesti, pa je tako u bliskom srodstvu sa jebozovnom polusvesti one malograđanske svesti o tome kako magarac u Beč i magarac iz Beča, vidim da nema ništa od mnogih poslova kojima se opošljavasmo, tako se eto i ja radujem gradu, u nedostatku kiše. I dobro je.
Naročito je dobro to, što se posle pun kurac nekih prepiski sa nekim ljudima desilo i to da se posle jednog teksta i dve opomene horheakimov setio da se izvini. Pre svega zato što je eskalacija bila već pred onim okom mog duha koje budno prati povetarce jednog drugog sveta, koji nije ni za kurac. Da ne bih uskratio poštovanim mi čitaocima zadovoljstvo podeliću s vama taj rečiti i grandiozni misaoni tok koji odlikuje sve velike umove svih vremena. Dakle posle teksta ‘Spočitavanje’ i svih gore navedenih radnji stigao je odgovor:

horheakimov
Apr 3, 4:36 pm
Izvini ako sam te uvredio nisam imao nameru.

Kratko i jasno. Koncizno, bez zareza, bez namere, ali sa dobrom voljom i opet je dobro.

Još kad bih umeo da namestim svoj blog onako kako želim i kad bi se još mnogo toga lepog izdešavalo i kad ne bih bio mator ker koji dobija packe što gleda mlade lepotice bilo bi još bolje, ali eto reći ću da je dobro. Dok se ne obrušim svom silinom svog bića u gromovitom naletu na onu govnadiju koja je uzjaptila tzv. ‘vlast’ i koja svojom nesposopnošću utiče na kvalitet življenja u ovoj zemlji…

(obavezno pogledati 🙂 )

https://www.youtube.com/watch?v=x2WK_eWihdU

Patuljci nisu džinovi

Zemlja Srbija je doživela još jedan u nizu poraza na fingiranim izborima. Sve dojučerašnje republike iz savezne bratstvojedinstvene tvorevine su izrazile svoje zadovoljstvo takvim ishodom, kao što su to učinile i “velike sile”. Uporni su i ne odustaju svojim okupacionim metodama da ponižavaju, vređaju i ubijaju narod zemlje Srbije, sve praveći se da “ne znaju o čemu se radi”, jer su Srbi tolike budale da svoje najsposobnije ljude poklanjaju posle svih investicija u njihov razvoj upravo onim istim zemljama koje su mesecima besomučno bormbadovali ovu zemlju.

Saradnja sa okupatorom se nekada zvala kolaboracija i predstavljala je čin veleizdaje zemlje, a danas se to zove “demokratija po zapadnjačkom modelu”. “Izdajnici” su postali oni koji svom narodu žele dobro, a “branitelji naroda” oni koji organizuju privatne policije koje sa fantomkama i motkama sprovode naredbe svojih nalogodavaca. Ispočetka retko, sada sve jače se čuju stare srpske izreke da treba da rade “govnjive motke”, da treba uzeti “oružje u ruke”…

Klerofašistička banda zagreva svojom bahatošću i potpunim odsustvom morala i bilo kakve ljudskosti revolt među ljudima. Oni se ukopavaju u rovove na ivicu kojih su stavili svoje fantomizirane policajce da ih brane. Rovovi sve dublji, spremnost sa obe strane sve veća. Narod koji je ćutao progovara, oni što su govorili razmišljaju o tome da bez konkretnih akcija više ne može doći do promene, a političari se grabe za koji dinar iz budžeta u koji ne uplaćuju, niti na bilo koji način pomažu u tome da se popuni.

Zadužuju ne samo Srbiju sadašnjosti, već i budućnosti. Svim silama se upinju da poklone svojim gospodarima što veći broj budućih robova, jer ljudima ovde uskraćuju mogućnost da iole normalno žive. Ljudi iz ove zemlje beže glavom bez obzira, ali maloumna stoka se i dalje dodvorava preko leđa migranata svojim kerovođama koji su tu migrantsku krizu zapravo i stvorili.

Rovovi sve dublji, a oni po nalogu uništavaju sopstvenu armiju već decenijama, jačaju svoje privatne policije i glume miroljubive altruiste dok narod gladuje. Od gladi i siromaštva ljudi su počeli da umiru, ali oni prodaju najkvalitetnije delove svoje zemlje Arapima i zadužuju preko svih svojih rasprodaja zemlju Srbiju preko deset milijardi evra za nekoliko godina. To su zvanični i javno dostupni podaci, a šta li bi se ispostavilo kad bi pravi podaci, oni nenašminkani, ugledali svetlost dana?

Oni isti zapadnjaci koji glume branioce ljudskih prava i velike slobodnjake i demokrate i šta-već-ne i dalje drže vojnu bazu u okolini Uroševca, a i to im je malo, nego sad žele u uniformama svojih država da se šetaju sa sve diplomatskim imunitetom i pod punim naoružanjem po gradovima, selima i putevima zemlje Srbije. Malo je Nemcima bilo četrdeset godina pod okupacijom, nego su rešili da sad oni malo okupiraju po svetu. Zapad napada istok na svim meridijanima, ali i jug, ali i zemlje Sredozemlja. Napada vojno, brutalno, neljudski, sve u ime “demokratije i ljudskih prava”.

Licemerje koje je zavladalo je samo jedno od sredstava tog šićardžijskog poduhvata koji kreteni u odelima (sa očiglednim fizičkim defektima koji su nastali kao posledice jake degeneracije) pokušavaju da predstave kao njihovo rešenje na “putu za izbavljenje” naroda zemlje Srbije. Pomagači istaknutih kolaboratera se predstavljaju kao večito potlačena opozicija, kao disidenti, kao mučenici, ali kako im se pruži prilika odmah se hvataju u rvanje oko državnih resursa. Nekad se govorilo da je politika kurva i da su političari kurve, ali uspeli su i to da prevaziđu, postali su otpravnici poslova onih koji umanjuju narod ove zemlje za oko sto hiljada ljudi godišnje. To je današnjica zemlje Srbije i to je nešto što ne može sendvič i hiljadu dinara i sve laži i prevare da sakrije. To je istina, a ne tumačenje jedne matore bradate budale čiji hijerarhijski podređeni izjavljuje pred kamerama da je manastirska imovina “privatno zemljište”.

Rovovi sve dublji, spremnost sve veća, narod sve ogorčeniji, to je današnjica zemlje Srbije. Mada, ko zna, možda i nije? Dovoljno je da se prate (od svinja koje rukovode državom kao da je to njihova privatna prćija) sponzorisani mediji i da se stekne potpuno drugačiji utisak. Ti mediji neće (ili ne smeju) da objave stvarne podatke, jer rade po nalogu. Od njih su gori samo oni koji sebe predstavljaju kao demokrate i slobodare, a takođe rade za njih.

A nikako da shvate da patuljci nikad neće biti džinovi, kao što je džinovima prekoviše da se zbog patuljaka prave manjim nego što stvarno jesu.

Mačka i šah

6447700739_4f9907c513_z

Da li ste ikada pokušali sa mačkom da igrate šah? Da li ste ikad pokušali sa psom da pričate o Hegelu? Da li ste pokušali da skočite na krov neke zgrade, ili da preplivate okean? Jeste li pokušali možda da podignete brdo uvis, ili da ubedite vuka da ne jede meso? Niste? Pa zašto?

Možda zato što vam je unapred bilo jasno da od toga nema ništa, da su to nemoguće misije i rešeni da se ne batrgate oko toga niste ni pokušavali? Možda i zato što ste shvatili prirodnost onoga što vas okružuje, možda ste bez premišljanja prihvatili da je vazduh jednostavno vazduh i da je zemlja prosto zemlja, a da voda nije ništa drugo do voda, kao što je vatra ono što gori. Osećate prirodnost u sebi i oko sebe i u drugima i jasno vam je šta je prirodno, kao što vam je jasno šta je neprirodno. Ali, avaj…

Igrate se neprirodnim kao da je to normalno i kad se desi da je rezultat vaše igre nakaznost i odsutnost onoga što bi trebalo da budu odlike vas kao ljudskih bića onda cvilite i krivite nekog drugog, jer ste previše velike kukavice da snosite odgovornost za svoja nedela. Ponekad se zapitam, da li bi recimo pristali na to da prestanete da dišete i da živite bez vazduha, čisto eksperimenta radi? Ne bi, naravno, jer ste pored svega stvorenja koja vole da žive, ma šta to nekom značilo.

Pa kad smo već kod toga, da sve što živi voli da živi (da sve što raste i treba da raste) odakle onda tolika mrzovoljnost prema drugim oblicima života, prema drugim ljudima, prema svemu što nije direktno vezano za vaše sudbine. Zapitajte se jednom bar, ako nikad niste, da li je vaša želja veća ili manja u odnosu na tuđe želje, da li imate pravo da gazite po drugima do te mere da im ugrožavate život? Zapitajte se šta bi se desilo da svi sebi daju to isto pravo i onda shvatite da ste sebi dali nešto za pravo što nije vaše i da ste samo obični ološi i bagra, ukoliko ste to učinili.

Pa, izvedite zaključke do kraja i shvatite da je od suštinskog značaja da budete dobronamerni jedni prema drugima, da ste zajednica koja treba da živi, a ne skup individualaca gde svako gleda samo svoj interes. U toj zajednici nije od suštinskog značaja ni pol, ni uzrast, ni versko, ni političko opredeljenje, kao što nije od suštinskog značaja ni nacionalnost, ni boja kože, niti bilo šta od svih tih stvari koje su vas dosad držale razdvojene.

Svi vi koji čitate ove redove imate toliko mnogo toga zajedničkog da su sve podele koje donose razmirice, nemire, ratove i uništavanja svake vrste samo jednostavna manifestacija zla koje se pojavljuje u najrazličitijim oblicima. Ako ste sluge zla idite lepo i crknite što dalje od nas koji to nismo.

Ako ste ljudi, pokažite to otvoreno bez ikakvog prenemaganja i pružite ruku onom kome je potrebna i pozdravite ponuđenu ruku. Pogledajte oko sebe i videćete da niste sami i shvatite za-boga-miloga da će se sva vasiona kroz sve svoje pojavne vidove potruditi za vas, jer se ništa drugo od vas ne očekuje nego da budete ono što jeste. I nemojte ni da pokušavate da sa mačkom igrate šah, ili sa psom da raspravljate o Hegelu.

Ni tu ni tamo

281699450_939814d95c_z

Vreme u kom živimo je surovo i teško. Razloga je mnogo za takvo stanje, opravdanja nema. Skrama koja se navukla preko misli većine u vidu letargije, apatije, a često i potpune depresije, je gusta i čini se neprobojna. Većina ne živi dobro, svi nešto krpače i snalaze se, ima i onih koji gladuju. Za to vreme bezobzirno i beskrupulozno se širi ona ista bulumenta koja se širi već skoro tri decenije. Sistem kupovine ljudi za sitnu dobit je razrađen do najsitnijih detalja, a uz potkupljivanje naravno idu i sistemi ucene, marginalizovanja, proterivanja i ubistava.

Potpuni nemar prema opštem interesu se zabašuruje kojekakvim “projektima”, praznim frazama i demagogijom najniže vrste. Lažni ljudi sa lažnim diplomama sede na mestima koja po prirodi stvari nisu njihova, već su se ukrkali na tuđe i ne nameravaju da odu. Umesto da donesu zakon o poreklu imovine oni donose besmislene zakone koji se i ne sprovode i time ne samo da vređaju pamet svakoga koji je ima, već i ponižavaju ceo narod svojim idiotizmom. Ne postoji dovoljno ružnih reči kojima bi bili opisani, jer su uspeli da redefinišu pojam zla i da mu dodaju još jednu žalosnu notu koja njima nije vidljiva. Kao što ni lud čovek ne misli da je lud.

Umesto da se ugledaju na sisteme zemalja u koje uporno hoće da nas uguraju, oni sprovode gore izdaje nego što se to činilo čak i u najcrnjim vremenima kroz koja je ovaj narod prošao u svojoj dugoj i napaćenoj istoriji. Besmisao kojim ogrću sve svoje odluke teraju ljude da se pretvaraju u nešto što nisu, a onda, kao i svako ko se nađe na tuđem terenu, ti ljudi rade nešto što ne umeju i našavši se u nebranom grožđu greše i posustaju.

Pitanje ovog vremena u ovoj zemlji nije koliko možemo da idemo napred, pitanje je koliko će ljudi preživeti i ostati zdravo, jer klerofašistička bagra ne posustaje, jer kao i svi paraziti žive na tuđem organizmu, a to je zapravo ovaj narod. Odnos nije simbiotički, jer od njih koristi nema. Dojučerašnji “borci za slobodu” su se pokazali kao gori tlačitelja od onih protiv kojih su se navodno borili, mada su bili i u povremenoj kolaboraciji sa njima.

Demagogija je dostigla perverzni vrhunac u svom najčistijem vidu kada su se predstavili kao nezamenjivi i godinama unazad se vrti jedna te ista fraza: “Ovi ne valjaju, ali nisu valjali ni ovi pre njih. Pa nema nikog ko može da promeni nešto. Eto, koga bi ti sutra izabrao?” Tako se gebelsovski stvorena lažna slika o nezamenjivosti iz dana u dan lansira preko svih medija i na sve moguće načine. O krokodilskim suzama, niskobudžetnim izjavama i modelima ponašanja koja ne priliče nikom ko je ljudskog roda i da ne počinjem.

Stvaranje lažne slike se sprovodi uz jeftino tabloidno novinarstvo, lažne statistike koje funkcionišu po principu: “Mišković i ja smo milijarderi, pošto on ima bar dve milijarde, a ja nijednu, u proseku imamo sigurno po jednu milijardu.” Tako su “najpopularniji” oni koji to nisu, a obaška što se siromaštvo pokazuje u vidu stajanja u redu za jeftine karte, da bi se išlo u pozorište, kao u još jedan vid bežanja iz sumorne stvarnosti. ‘Revival’ devedesetih u svom najčistijem vidu se gleda svakog dana, sa tom razlikom što je tada možda još i bilo slamarica i čarapa iz kojih je moglo da se izvuče neki posni dinar, a sad ni toga više nema.

Narod se predao, a tlačitelji se međusobno časte i nagrađuju. Iznose novac iz zemlje i negde tamo ga ostavljaju svojoj deci i unucima koji ionako ne žive kao ostali, već su povlašćeni u svakom pogledu. Prost primer – turističke agencije su prijavile da se prvo rasprodaju najskuplji aranžmani i to po šest meseci unapred. Koji su ti ljudi koji slave Novu godinu na Maldivima i Sejšelima i koji su to bonvivani kojima ne smeta da gledaju ljude na kontejnerima i u redovima za hleb po duplo jeftinijoj ceni, jer je bajat? Zapravo, pitanje nije ko su, to se utvrđuje prostim pregledom spiskova, već je pitanje koliko asocijalan i autističan mora da bude neko, pa da sve to ne vidi, ili da ga ne dodiruje? Koliko?

Razgovori i desi se život

Razgovori među ljudima umeju da budu dosadni. Par stotinjak reči se vrti u naizgled istom i jednoličnom krugu, nikad se ništa novo ne kaže i ne čuje, sve se samo ponavlja i ponavlja. Takvo je i čitanje, gledanje filmova, slušanje muzike. Časopise, nedeljnike, emisije na TV-u i da spominjem, prosto dosadno.
Stiče se utisak da urednici, političari, pisci, tzv. umetnici i naučnici žele da uspavaju ljudski i svaki drugi um stalnim i u neumornim ponavljanjima istih tema, ili varijacijama na teme. Neprirodnost takvog stanja se uporno održava i nasilno nameće svakom i svuda i sve to uz pomoć svih vrsta sedativa. Oni deluju neko vreme, pojačava se doza do pucanja mentalnog sklopa, a onda se usled pucanja tog uspavanog sklopa odjednom ‘desi život’. Bez neke pompe, bez fanfara, samo se desi. Nešto novo razbije monotoniju, preseče krug i otvara novi put. Svaki neplanirani novi put je tajna, nepredviđena situacija, sa mnogo mogućnosti i još više rešenja. Da li su te mogućnosti i rešenja na zadovoljstvo onog koji krene novim putem je nemoguće unapred znati (ukoliko neko kojim slucajem nije vlasnik knjige sudbine, ili takvu knjigu drži u sebi), tako da se većina drži ustaljenih krugova, utabanih putića, proverenih šema i  laganog, ali stalnog priliva nečeg materijalnog. Ako nema priliva, valja i stagnacija koja se proglašava tradicijom, a sa tradicijom se nije šaliti. Jer, šta bi bez nje? Plutali bi kao parče drveta po podivljaloj reci, tonuli, izranjali. Možda bi istruleli, a možda i polomili?
Tako mnogi vide tradiciju. Misle da je to poslednje uporište pre propasti njihove ukalupljene ličnosti, misle da je to spas njihovih životića, da je to putanja koje se treba držati po svaku cenu, jer bez nje bi se izgubili u ogromnim prostranstvima mogućnosti i razlika u velikom svetu koji se otvara pred njima. Tako misle i greše, jer misle, a ne razmišljaju. Ali, tu su i oni drugi. Oni radoznali kojima baruština smrdi, kojima tišina nije najzanimljiviji zvuk, kojima ustajalost ne odgovara. Oni znatiželjni koji ne misle, već razmišljaju i u svom razmišljanju postavljaju sebi i drugima pitanja i pokušavaju da nađu odgovore. Ti pregaoci duhovnih i telesnih veština su oni koji ubrzavaju ritam moždanih vijuga i mišićne mase do tačke gde ne može dalje. Svako za sebe, a nekad i u grupama, nekad i kao narod, nekad i kao kontinent, nekad kao celokupno čovečanstvo se pomeraju granice, postavljaju se novi standardi i normativi, dešavaju se scene prelaska iz doba fiksne u mobilnu telefoniju, otvara se era digitalizacije, umesto suvog glasa se vidi i slika sagovornika, prosto se sve iz osnova menja, sve u svemu dešava se život.
Desi se da devojčica postane devojka, da dečak postane momak, da devojka postane žena, da momak postane muškarac, da se rodi dete, da se tužni razvesele, da se blentavi domognu tračka pameti, da sunce razgali sokove, da mutavi progovore, da se nađu lekovi bolestima, da sve što je nekad bilo promeni oblik i da se unapredi i usavrši svima i za sve, sem naravno za one koji misle, a ne razmišljaju. Ta naizgled beznačajna stvar koja se zove život dobije osobine lepote dragog kamenja koje se pažljivom obradom dovodi do izuzetne lepote i dok se sve to dešava osećajnost narasta do mere gde više nije neobično da se otvoreno pokaže ljubav i radost i sve te dragocene stvari emocionalnog sklopa koje su do juče bile pod budnom paskom nesrećnika koji se hrane negativnim energijama. Desi se da razgovor postaje kitnjast i prošaran sitnim znakovima pažnje i uvažavanjem i poštovanjem sagovornika, da nasilje nema više prolaza, da se gledamo sa puno pažnje i velikom osetljivošću… Eto, desi se se život.

I opet

Svi sokovi počinju da teku. Kroz nas, kroz biljke, kroz životinje, kroz vazduh, kroz sve. Zima prolazi, iako nije bila baš ona prava, smrz-do-koske, nego pomalo lenja i mlitava, pomalo pretopla da bi svoje ime zaslužila, pomalo ponešto, ali ni blizu onim zimama kakve su umele da budu. Važno je da prolazi, da je više nema, da se baba Marta nije naljutila i dosad nije ošinula poslednjom snagom po nama. Lenji sokovi dobijaju ubrzanje, održavanje više nije potrebno, maramice se polako izbacuju iz svakodnevne upotrebe, čajevi se vraćaju u sakrivene delove kuhinje, šalovi i džemperi u zadnji deo ormara, zima prolazi, a proleće se najavljuje. Teški, mrki kaputi i čizme u svim oblicima napuštaju ofingere i mesta po hodnicima i predsobljima, polako, ali sve brže se pune teretanice za bolji izgled do leta, sve više je pesama iz krošanja drveća koje je počelo da pušta lišće i sivilo uzmiče pred zelenilom. Pojačava se ritam prirode i svega što ima u njoj i uspravlja se radost življenja pred onim sivilom koje nas je bilo steglo, koje nas je sabijalo u tamne odaje zimskih slika koje više nisu bele…

Sokovi ubrzavaju ritam življenja i spremnost je sve jača, klinci piče basket i fudbal, majke i očevi šetaju svoju decu, suknje zamenjuju somotske pantalone i farmerice i umesto bakandžastih čizmetina se sve češće čuju štikličice koje najavljuju čarapice i nožice. Stižu majčice koje ističu struk lepotica i ramena lepotana, razigrava se ulenjena muskulatura i otvaraju se bašte restorana, pune se parkovi i šetališta i razvijaju se mirisi života po ulicama. Život postaje ugodan bez peći i centralnog grejanja, bez kapica i rukavica i sve što mrda, diše i raste daje sebi oduška u raskalašnoj igri života. Stiže proleće, a sa njim i kiše koje peru ulice, sve više sunca koje razbija sumorne nebeske šlagove sive boje, stiže i sve brže teku sokovi svega što živi, sve je veće zadovoljstvo samog postojanja, sve se u već dobro poznatom ritmu pokreće i sve dobija vibraciju koju nije imalo do skora.

Počinje ukrašavanje nakitom svake vrste, parfemi zamenjuju miris omorine, lepota se prebacuje iz stazisa u aktivaciju i karte se polako otvaraju za sve. Sokovi teku sve brže, sve dobija boju, a boja navodi na osećaj da smo uprkos svim jadima koji su nas spopali ipak lepi i da nosimo u sebi život, onaj isti život koji sebe voli i koji želi da se nastavi. Život dobija ritam valcera koji prelazi u salsu i rumbu, pogledi dobijaju sjaj u bojama i osmesi su sve lakši i lepši. Haljine u bojama najavljuju lake korake i brze osmehe, nežne dodire i strasne poljupce, slatke uzdahe i čvrste zagrljaje. Najavljuje se proleće i sa njim sve u prirodi dobija drugačiji smisao, lakoću koja zanosi i lepotu koja draži sve što postoji. Dolazi i ne pita, ne traži, ne uzima, nego daje, daje, daje i ne prenemaže se.
Priroda, naš jedini pravi i neprevrtljivi dom, naše sve i naše uvek, nam govori da treba da dozvolimo svojim osećanjima da zauzmu svoje mesto i da pustimo sokove da teku. Da ih pustimo da brzaju, da uživamo u laganom strujanju toplog vazduha, da se prepustimo onom što nam je od prirode dato u ovo doba godine i da svim čulima prihvatimo proleće koje nam daruje sebe. Tako to moja mala duša doživljava, a nadam se, poštovani čitaoci, da vas nisam zamorio svojim izlaganjem. I opet – hvala.

Bez cilja

Ljudi su poput svega što je živo na ovom svetu. Ili imaju svrhu postojanja, ili je nemaju. Svakako bi se u nekom altruističkim i pre svega jako pozitivističkom smislu moglo reći da sve što je živo ima neku svrhu, ali to bi bilo jako pogrešno, pogotovo što se ljudskog roda tiče. Od svih vrsta živih bića ono što se naziva ljudskim rodom je najudaljenije od prirode, samim tim i od svog okruženja, ali i od sebe. Neki se do te mere „produhove“ da izgube svaku, pa i najmanju vezu sa onim što se naziva realnost, a neki se opet „uzvere“ da od onog što je nekad bilo ljudsko u njima ostane samo ljuštura telesnosti koja je ostala bez duše, bez emocija, bez misli, bez ideja, a naposletku i bez života. Takvi idu u bolnice, banje, kod travara, vračara, hodža i popova, ali i to samo kad je go opstanak u pitanju.

Kad izgube ono što bi se u svakom drugom pogledu moglo nazvati čovečnost i kad ih zlo (koje je često izazvano raznim psihoaktivnim sredstvima) preuzme, oni ne postaju čak ni životinje, jer životinje imaju svrhu u postojanju sveta, već zveri. Podmukli ništavci vođeni zlom koje ih tera na prilično nesvesnom nivou postaju igračke zle zveri i jedini zadatak koji vide je da upropaste nešto, ili nekog, ili štagod, ali cilj im je destrukciju.

Humanoidi kojima je duša izgubljena u lavirintima štekova zla više nisu ljudi, ali nisu više ni životinje, već su štetočine i spremni su na sve zarad ostvarenja nekih ciljeva koje im je zlo zadalo. Njima ništa nije sveto, oni ne znaju za stid, za sramotu, oni su pervertirani otpadi ljudskog društva i nemaju poštovanja ni prema kome i ni prema čemu. Oni ne znaju šta je poštenje, ne znaju šta je čast, ne znaju šta je ljudskost, a ni pristojnost. Sve to su izgubili u lavirintima raznih zavisnosti koje im je zlo nametnulo, pojmove su zaboravili i svoje sićušne misli smatraju merodavnim i kad shvate da njihove male misli i sitne jajarske duše nemaju prolaza kod normalnih ljudi oni pokušavaju da sebi stvore prođu nasiljem. A pošto im to nikad ne uspe onda samo gledaju da unište sve na šta god naiđu i to u istim onim magnovenjima u kojima su primili naredbu od zle zveri koja se naselila u njima. Oni više nisu ljudi, niti su od ljudskog roda, niti im bilo šta, sem uništavanja i upropašćavanja nečega što postoji, pričinjava bilo kakvo zadovoljstvo. Izgubili su svrhu postojanja i ne samo da ne služe više ničemu, već su samo na štetu svemu što postoji. Tako je oduvek bilo, jer koliko god da se razni kmekavci utrkuju da levom rukom dele lekcije o ljubavi i veri i bogu (ili bogovima) i o poštenju i raznim principima, dok desnom rukom nemilosrdno kradu i uništavaju sve oko sebe zarad mršuljice od koristi, dotle se “uzverena” ličnost ne trudi čak ni toliko da da privid bilo čega ljudskog onome što radi, već se prosto iživljava. U neka davna vremena postojale su institucije sistema koje su ih hapsili, kažnjavali, ubijali, zatvarali po ludnicama i koješta još su činili da bi ljudsko društvo moglo da preživi i da ostane ljdsko, ali ta vremena su prošla i sada se zveri kote i generacijski se nastavljaju, pretvarajući svet oko sebe u zverinjak.

Sluge zla su danas vidljivi u svim oblicima, od narkomana i svih drugih zavisnika, preko pokvarenjaka u mantijama i odelima, pa sve do onih koji su pritvorni i sa jedne strane glume pred onima koji ih ne znaju napaćene duše, dok u potaji slave preko zveri u sebi zlo najotvorenije i nanose bol, ili u najmanju ruku izuzetnu nelagodu, onima koji su im činili dobro. Ne prezaju ni od čega i svaka vrsta nanošenja povreda im je mila, preko verbalnog i klasičnog psihoterora, pa preko ucena, uvreda i pretnji, sve do nanošenja fizičkih povreda do ubistava. Zveri su i povratka im nema!

Zato Tebe, poštovani čitaoče, pitam ovde i sada i odgovori sebi, a ne meni: Da li si čovek, ili zver? Ako si čovek, da li si se predao, ili želiš da ostaneš čovek?

A zaključke izvedi sam, jer ako si pročitao ovaj tekst dovde i ne znaš šta ti je činiti, onda uz svo dužno poštovanje moram da te obavestim da ni zveri nemaju cilj u životu, već im je sve upregnuto u zločinjenju. Ali, ja se radi tvoje i moje dobrobiti nadam da Ti to nisi.

Šiljim plajvaz i njive orem

15686066274_0b9d187bd8_z.jpg
Svaka knjiga bi trebalo da bude kao osvežavajuće piće, posle ukusnog, dobro odmerenog ručka. Trebalo bi i da rezne i da sadrži malo slasti, ali i nekog alkoholnog pića. Prosto, da dođe kao dopuna i savršeni kraj jednog obroka koji ne umara ni stomak, ni glavu. Da osveži i razgali, da obraduje, ali i da potekne poneka misao. Mala intriganta ideja kojom će osveženje misli da se nastavi u malo veću ideju, pa ako više nije osvežavajuća, da se prospe i baci. Valjda bi tako trebalo. Bar u vremenu u kom živimo, odavno bez osvajača sa kamdžijama i handžarima, trebalo bi da gledamo kroz slova u sadašnjost i budućnost. A nje ne može da bude ako uništimo svet oko sebe. Ako zatrujemo vodu i vazduh, ako zatrujemo sami sebe silnim hibridima, kako onda ta knjiga da bude kao osvežavajuće piće posle dobrog obroka ?
Misao bi trebalo da bude i zavodljiva i nežna i prava, da ume da ponese maštu, da zanese, ali i da bude čvrsta i tvrda. Inače bi bilo mlako i bljutavo…
A misli umeju poput sitnih zveri da se uspavaju, da sanjaju, da se pogube u neizmernim prostranstvima ideja, mašte i želja, pa bi svaka knjiga, svako slovo, svaki tekst, svaka priča da bude blagi korektiv za nešto što je otišlo predaleko, što je počelo da gubi smisao u silnim vardanjima po prostransvima duha.
Trebalo bi da nosi kvalitet prošlosti i upozorenja na greške kojima se odavao ljudski rod, ali bi takođe trebalo da daje nove vidike, nove mere i sredstva i upravo zato je književnost sasvim drugačija umetnost od svake druge, jer zahteva poznavanje stvari o kojima se piše. Svaka razgibanija nepismena poluličnost može primera radi da postane igrač ili igračica, ili da se bavi nekom umetnošću koja ne iziskuje pamet i znanje, ali književnošću ne.
Vreme u kom živimo forsira neznalice, jer nesposobnosti žele da se sakriju iza “nauke” koju stvaraju oni sujetni i uvek najvažniji, oni koje gledamo stalno i posvuda preko svih medija. Stvorena lažna slika istine koja propagira često potpuno nakaradne i izobličene pojave se nameće ljudima koji uprkos tehnološkom napretku čovečanstva u celini ima potrebu i da pročita nešto i ti ljudi koji sa zadovoljstvom misaone igre uzmu knjigu u ruke ostanu praznih duša i potpuno razočarani.
Zato i samo zato bi trebalo svaka knjiga, svaki tekst, svako obraćanje javnosti na bilo koji način da bude prožeta radošću postojanja, pameću koja teži boljem i lepšem i gracioznom igrom onih koji se nisu odrekli ideje o boljitku i boljem sutra.
To je ono što vredi i valja, to je ono što nas čini ljudima, a ne gomilom mesa, to je ono što će naučiti svako dete, svakog mladog i starijeg čoveka da izvan propagandog materijala postoje čitavi svetovi puni nada, puni ideja i postavljenih ciljeva koji će svima da učine život boljim, a ne samo grupi ljudi koji se bore samo za svoje sitnosopstveničke interese. To je ono o čemu bi svako ko piše trebalo da promisli, jer dnevničkih proza je u vremenima neposredne prošlosti i današnjosti i prekoviše i prekomerno.
Nikog u ovoj vasioni ne zanima da li je neko raspoložen, ili tužan, ili hrabar, ili pametan, ili glup… Ono što jeste od vitalnog značaja za opstanak celine jeste jasna slika o budućnosti i o putevima kako do nje stići. Sve ostalo nije bitno…